IZBOR APARATA  ZA ZAVARIVANJE PREMA PERFORMANSAMA


Jedno od čestih pitanja jeste „koje su mi performanse aparata potrebne“?  Drugo pitanje je „a šta znače ove cifre kojima proizvođač deklariše svoj aparat“? Treće pitanje je „a da li lažu, koliko su istinite te cifre u deklaracijama i katalozima„?

Evo jedan način razmišljanja na tu temu.


Uvod

Ponekad se može čuti ili pročitati  dodatno pojašnjenje onog pitanja gore: „Hoću aparat koji daje dobar var, sa penetracijom, sa stabilnim lukom itd...“...
Odmah da bude jasno, svaki aparat za zavarivanje mora davati gore traženi rezultat a svaki var tj zavareni spoj mora biti dovoljno čvrst, sa penetracijom itd. Ako je suprotno, to onda niti je aparat za zavarivanje niti je zavaren spoj.
U profesionalnom zavarivanju se definišu 4 nivoa „kvaliteta“. B, C, D i neprihvatljivo. B je najviši nivo kvaliteta, gde su neke greške nedozvoljene, neke minorno dozvoljene, geometrija je strogo definisana itd. C je malo blaži, D još blaži ali za početnika to su sve strogi uslovi. Sve ostalo je neprihvatljivo. Tako da nema potrebe da neko „ hoće aparat koji daje kvalitetan var“. Aparat mora biti u
stanju da  „da“ kvalitetan var ili se mora eliminisati iz razmatranja.


Karakteristike aparata za zavarivanje

Jedna od najbitnijih karakteristika aparata za zavarivanje su tzv „ intermitence“ tj „radni ciklusi“.
Standard  (npr SRPS EN 60974-1  :2012  Oprema za elektrolučno zavarivanje —  Deo 1: Izvori struje za zavarivanje)  traži  da se radni ciklusi iskažu u 10 min,  mereno na 40C.
Radi se o tome da električna struja prolazi kroz veliki  broj električno/elektronskih delova koji se zbog toga greju. Dok je aparat hladan, njegovi delovi mogu da podnesu neke jake struje jedno vreme. Međutim kada se pregreju, dolazi do kvara. Da se to ne bi desilo, u aparate se postavlja tzv termo -zaštita, pa kada senzor registruje da je temperatura prešla kritičnu granicu, isključuje se
aparat dok se ne ohladi.

Slikovito rečeno, na primer, aparat (recimo maximalne amperaže od 150 A) može da izdrži da radi 10 minuta neprekidno na 100A, pri temperaturi od 40C. Ali na 120A aparat u toku 10min, pri 40C, mora imati pauzu od 4 minuta a 6 minuta može da radi na toj struji da se  ne  bi pregrejao.  Pri tome je nebitno da li 6 min radi a 4 min ne radi, ili radi 2 min, a 1 min pauza pa tako sve  do isteka 10 min.

Tako kažemo da aparat ima intermitencu 100% pri 100A, a 60% pri 120A. Običaj je da se deklariše i intermitenca na max. amperaži pa recimo da je to 30%  pri 150A, a sve pri 40C. Time je aparat deklarativno opisan.

Nažalost ovakvo deklarisanje je stvar časne reči, i u principu je ostavljeno proizvođaču da kaže  šta misli da je ispravno,  a kupcu da veruje ili ne.

Kupci bi trebalo da znaju da ovi  podaci  u stvari  nisu dovoljni,   jer na primer, gde se gledaju tih 10 min. Npr neko uzme aparat i krene da radi 10 minuta i da procenu intermitenci. Neko drugi radi 120 minuta a za rezultat uzme zadnjih 10 minuta. Neko treći testira  7 dana non stop  pa uzme rezultat zadnjih 10 minuta. Neko koristi struju iz mreže, a neko   kombinuje struju iz mreže i struju
sa agregata koja je nestabilna, itd. Tako da imamo čudne situacije, ponekad stvarno bode oči, što je aparat stvarno bolji i cenjeniji u struci, intermitence su mu deklarisane kao manje a ovi jeftini, no -name su po deklaraciji male „atomske bombe“.

Imamo i čudnu situaciju, a to je USA, najveće svetsko tržište. Tamo postoji jaka zavarivačka tradicija i svest. Začuđujuće je koliko su niske deklarisane intermitence vodećih aparata za zavarivanje tamo. A onda kada se bolje pogleda, „svetske  marke“ koje na papiru imaju daleko bolje intermitence od njih se uopšte ne prodaju u USA. Objašnjenje je da je tamo teško bilo šta prodati jer su Ameri patriote pa neće da kupe ništa osim Millera ili Lincolna, da nemaju pojma   o zavarivanju  itd... A onda čujemo šta se dešava jednom proizvođaču vozila   za „papučicu gasa“. Kazna u milionima dolara. Jednom drugom  zbog  lažnog  prikazivanja  potrošnje goriva takođe... Kada bi neko telo u Srbiji ispostavilo kaznu  sličnim kompanijama koje lažu i obmanjuju potrošače,  da li bi ovi platili i ispoštovali građane Srbije  jer su ih lagali? U USA su platili, ako se sećam „ ...  vansudskom nagodbom sa nekim USA vladinim organom  u  smislu priznanja krivice  ...“. Da li su stvarno Ameri blesavi pa neće da kupe „atomske bombe“ već  kupuju neke bezvezne aparate (od kojih se neki baš prave i u Evropi) ili postoji uređeno društvo koje kažnjava milionskim kaznama one koji lažu
o  performansama, u ovom slučaju o  intermitencama?

Priča o intermitencima i „časnoj reči“  i trajnosti aparata prema zamoru materijala tokom životnog veka   se može proširiti  jer proizvođači ne koriste iste testove. Npr:
-  Nije isto ako se uzme jedna elektroda i ako se potroši odjednom bez prekida. Mnogo se više „troši“ aparat ako se svaki čas prekida tj veće je opterećenje često kratkotrajno zavarivanje nego jedno kontinualno. Slično kao kod automobila, manje je habanje delova ako se vozi jednolikom brzinom autoputem, nego za istu kilometražu u gradskoj gužvi sa mnogo stani kreni, ubrzanja, kočenja, promena brzina...
-  Vlažnost ambijenta takođe igra bitnu ulogu u proceni pravih intermitenci.
-  Pri kojim naponima iz mreže su procenjivane intermitence? Ako je napon iz mreže manji, ulazna amperaža u aparat je veća, pa se on više greje tj elektronika radi pod težim uslovima , pa će mu intermitence biti realno manje,
-  Svi pričaju o intermitencama pri nekoj amperaži. Npr 60% pri 80 A... Ali aparat tokom rada i na ulazu i na   izlazu ima snagu tj vatažu (U x I = (kilo)wat). Ako zavarivač radi sa dužim lukom, vataža će biti veća pri istoj amperaži nego kod onog zavariva ča koji radi sa kraćim lukom...
-  U principu svako isključivanje aparata zbog reakcije termo-zaštite smanjuje  radni vek uređaja. Da li je termo zaštita kalibrisana da reaguje tako da neki broj isključivanja značajno smanjuje radni vek ili je nameštena na neku nižu vrednost da se ne bi naudil o životnom veku?

U svakom slučaju, u struci se smatra da je jedino pravo merenje intermitenci pri jasno definisanim pravilima (ambijentalna temperatura, vlažnost vazduha, ulazni napon i njegova fluktuacija,  i na neki način simulirati realno zavarivanje u smislu dužine luka i broja prekida luka i restartovanja luka   a intermitencu davati prema vataži a ne prema amperaži).

Na intermitence kao i na životni vek aparata utiču mnoge stvari: kvalitet komponenti i način njihovog uparivanja, temperatura i vlažnost ambijenta, protok vazduha kroz mašinu, protok  i količina i vrsta   prašine  (najopasnija je metalna prašina),  gde su postavljeni termostati, gde su postavljeni trafoi, da li su elektronske kartice postavljene da se prašina baš taloži na njih, da li su postavljene dalje od vrelih tačaka, da li su komponente razmaknute da manje preno se toplotu tj da se izbegne da se na jednom malom prostoru kumulira toplota više „grejnih tela“ tj komponenti koje odaju toplotu ...

Postoje još neke karakteristike koje bliže opisuju mogućnosti aparata (naravno  i one su  deklarisane  od strane proizvođača  na časnu reč):
Stepen zaštite od prodora stranih tela  (čvrstih i tečnih u aparat). Oznaka je  IP  (Ingression Protection) i uglavnom su to IP 21, IP 22, IP 23. Ova prva kodna oznaka „2“ označava da u aparat ne može ući  čvrsto  telo dimenzija većih od  80 x  12.5  mm (u praksi se mislilo pre svega na ljudske prste. Mislilo se na to da će biti budala koje  bi htele da prstima pipnu unutrašnjost aparata dok radi,
pa je eto neko ograničio veličinu proreza na aparatima“).
Ona druga kodna (1 ili 2 ili 3) oznaka se odnosi na tečnost.
1 znači da tečnost koja pada pod uglom od 0  stepeni na vertikalu ne sme prodreti u unutrašnjost, 2 znači da u aparat ne sme prodreti rečnost koja pada pod uglom od 15 stepeni a 3 znači da tečnost koja pada na aparat pod uglom od 60 stepeni na vertikalu ne sme prodreti u unutrašnjost (u praksi se to odnosi na rad na otvorenom kada počne da pada kiša a iznenadi zavarivača koji ipak hoće da završi započetu elektrodu. Tako se   u žargonu  IP 23 smatra „namenjen za rad na otvorenom“ a IP 21 „namenjen za rad pod krovom“ ).
Klasa izolacije: Kodne oznake koje se najčešće sreću su  A, B,  F, H. Današnji su najčešće F i H deklarisani, pa ili da im verujemo ili ne verujemo. Ovo konkretno znači da će elektronske komponente izdržati F=155C   a H=180C temperature pri 20000 sati rada.
Tako se recimo H smatra da je namenjen za rad na većim ambijentalnim temperaturama i za rad na većim amperažama koje u unutrašnjosti stvaraju veću toplotu, tj da je pouzdaniji u težim uslovima rada   od onih deklarisanih A, B, F itd.
I u električnim komponentama postoji zamor materijala. Sama komponenta pamti na kojoj je temeperaturi bila izlagana, tako da se npr može desiti da rad uređaja  neko vreme  na temperaturi većoj samo 10C od projektovane, smanji životni vek za jednu polovinu.
Na primer može se naći sledeće objašnjenje, ako je u unutrašnjosti uređaja temperatura 180C a:
-  komponenta je klase izolacije A (projektovana za rad na 105C), može se očekivati da će imati životni vek od samo 300 sati,
-  komponenta je klase izolacije B (projektovana za rad na 130C), može se očekivati da će raditi imati životni vek od 1800 sati,
-  komponenta je klase izolacije F (projektovana za rad na 155C), može se očekivati da će raditi imati životni vek od 8500 sati,
-  komponenta je klase izolacije H (projektovana za rad na 180C), može se očekivati da će raditi imati životni vek od bar 20000 sati,

-  Neki aparati, bez obzira što su možda deklarisani na manju klasu izolacije, imaju dobro rešeno hlađenje komponenti. Mnogi to zovu „tunelska tehnologija“,  gde ventilator izduvava vruć vazduh sa elektronike  i dalje iz aparata , ali ne naduvava prašinu na nju...
(Neki imaju, a neki kažu da imaju, a u stvari nemaju).

-  Neki se ističu malim dimenzijama, a neki se namerno hvale da su većih dimenzija da bi komponentne bile razmaknutije i da bi „tunelska tehnologija“ bila što efikasnija.

-  Neki se ističu malom masom, a neki namerno potenciraju da su  teži da bi istakli da kada padnu, kostur i kućište preuzimaju udar umesto elektronike.

-  Neki ističu filter prašine, a neki ističu  da ga nemaju jer taj filter dok je aparat nov radi  korisnu stvar, ali kada se zaprlja/začepi prašinom drastično padaju intermitence, hlađenje je sprečeno,  vrti se prašina sa filtera po elektronici,  pa ga mnogo često treba čistiti i kupovati novi filter i da se to mnogo bolje rešava većim prostorom i pomenutom „tunelskom tehnologijom“. Pri tome treba napomenuti da aparat treba   svakako  redovno otvarati i čistiti preventivno prema preporuci.

-  Električni uređaji, pri paljenju „povuku“   veliku  amperažu  iz mreže  a naravno tokom rada takođe vuku neku amperažu. Neki monofazni aparati recimo traže instalaciju sa osiguračem  čak  25A da bi radili nesmetano. Nekima je opet dovoljno instalacija sa 16A (kućna). Korišćenjem ovih prvih na kućnim instalacijama iskače/pregoreva osigurač ili ako je loše napravljena, može instalacija da pregori. Ako neko želi da kupi aparat i koristi ga na kućnoj instalaciji, pitanje „ koliko ampera vuče, tj koji osigurač je potreban“ je veoma bitno.

-  Neki aparati, ovi moderni a izgleda u budućnosti će svi morati, imaju ugrađene PFC module za korekciju faktora snage tj za što je moguće bolje iskorišćenje struje iz mreže  i manju potrošnju struje. Tako neki monofazni aparati moderni na 150  A mogu raditi i na instalaciji od 10A. Treba li reći  da kritičari odmah kažu da je takav aparat ...teži,  ...skuplji i  ...ima eto još jedan deo koji se može kvariti.  Ušteda struje može biti do 30% i tu se kompenzuje onaj trošak pri kupovini novog aparata sa PFC modulom.

-  Neki aparati u sebi imaju module koji im omogućavaju da rade na mrežama  bilo gde u svetu. Standard zahteva  da aparat ima mogućnost rada na naponu od 230V pa +/-  15%. U aparate se ugrađuju podnaponska i prekonaponska zaštita. Jako bitna stvar za rad na  agregatima. Agregati uglavnom daju nestabilnu struju koja   je, praksa kaže, čest uzročnik kvara aparata , i zato je poželjno imati aparat sa ugrađenim PFC-om i modulom za prihvatanje bilo kog monofaznog napona.  Ovi aparati su takođe izuzetno pogodni za rad na jako dugačkim produžnim kablovima, recimo do 500 metara.

 

Izbor  REL aparata

Na tržištu postoje i aparati sa  maximalnim  amperažama recimo do 80 A  . Ne znam  čemu služe ako im je maximalna moguća amperaža 80A. Recimo da im je realna intermitenca na tih 80A-  10-20%. Procenjujem da je 60% pri 40-50A. Sa tom strujom na raspolaganju,   može samo da se rade pripojni spojevi  elektrodom 2.0 mm.

Neko  razmišljanje o potrebnim realnim intermitencama ide ovako:
-  Elektrode 2.5 mm uglavnom zahtevaju amperaže 55-90A.  A sa elektrodom 2.5 mm se bez problema mogu raditi debljine do 6mm. Mogu i preko, ali postaje besmisleno, tj troši se veliko vreme a ponekad  se mora deo i predgrevati radi kompenzacije zavarivanja niskom amperažom. Npr za zavarivanje sučeonog spoja ploča debljine 10 mm potrebno je 4 sloja i to 5 prolaza da se popuni V žjeb bazičnom elektrodom. Recimo da je 10 mm neka krajnja razumna granica za  elektrodu 2.5 mm...

Recimo da je neka „prosečna“  amperaža za elektrodu  tipa 7018-1, 2.5 mm oko  75 A. Vreme potrebno da se elektroda cela potroši bez gašenja luka je bilo prosečno 1 min 11 s, tj 1,18 min. Ako posmatramo neka pomoćna vremena koja su potrebna zavarivaču između dve elektrode, grubo procenjeno, vreme da odbaci pikavac elektrode i stavi novu je 0.2 min, dizanje i spuštanje maske je
0.2 min, prepozicioniranje i centriranje elektrode je 0.2 min, pregled zavara, čišćenje šljake, eventualno minorno   brušenje je 0.5 min, ostalo 0.2 min. Ukupno vreme dok aparat ne radi između dve elektrode je recimo 1.30  min. Ispada (zaokruženo) da u toku 10 minuta, u najvećem „naponu rada“  aparat radi (luk gori) 1.25 min a prazan hod je 1.25 min, pa tako naizmenično.   Grubo,
realna upotrebna intermitenca je  45-50%  pri  prosečnih  75 A. Time se samo kazuje kakve realne intermitence aparat treba da ima.
Znači  50-60% pri 75 A (uključena neka rezerva) za nesmetan rad sa elektrodom 2.5 mm.

Realno, uvidom  u ponudu aparata na  tržištu, za elektrodu 2.5 mm,  to su  aparati iz klase 120 A tj neki tipičan bi imao 20-30% pri 120 A, 60% pri 75A i recimo 100% pri 60 A, sve to pri 40C...   Ovakav  aparat  „tip  120 A“  bi bio u stanju da odradi poneku 3.2 mm ali uz duže pauze.
Sličnim razmišljanjem se dolazi do aparata za  forsirani  rad sa  elektrodom 3.2 mm. Trebao bi da ima bar 60% pri 90A i recimo  25-30% pri 150A-160A. Ovakav aparat bi bio sposoban da odradi poneku 4.0 mm elektrodu ali  takođe  uz duže pauze.

Ako neko želi forsirani rad sa elektrodama 4.0 mm i 5.0 mm, onda mora kupiti  trofazni aparat  220 A  (za 4.0 mm elektrodu)  ili 250A / 300A (za 5.0 mm elektrodu). Jeste da postoje monofazni 180A i 200 A aparati  ali to je tek nebitno  bolje od onih  aparata tipa 150-160A za zavarivanje elektrodama 4.0 mm i 5.0 mm. Performanse tih 180/200A monofaznih nisu ni blizu ovim trofaznim  od
preko 220A.  Ako neko želi i da žljebi obloženim elektrodama ili ugljenim, onda je izbor 400A aparat  ili čak 500 A aparat.  (Postoje invertorski aparati i u ovoj kla si 400-500 A težina 35-60 kg, ne moraju se kupovati aparati od 200 kg).

Ako neko ima nameru da radi sa agregatom kao izvorom struje  ili neka kupi aparat baš za agregat (pominjani što rade   na 90 V-270 V  i imaju PFC ) ili integrisani agregat/aparat za  zavarivanje.  Ti isti aparti bi bili prvi izbor ako neko ima nameru da ide i radi po svetu, ko zna koja ga naponska mreža očekuje.

Ako neko želi da se ozbiljno bavi zavarivanjem kod kuće, na kućnoj strujnoj instalaciji, bilo bi pametno da kupi aparat sa ugrađenim  PFC  modulom.  Neće imati problem sa strujnom instalacijom a trošiće recimo 20-30% struje manje nego sa invertorskim aparatom bez PFC modula ili 50% manje struje nego sa trafo aparatom. Pametno je imati ovo u vidu.

Ako neko hoće da radi sa celuloznom elektrodom, potreban mu je aparat napravljen za rad sa celuloznom,  sa specifičnim  velikim naponom otvorenog radnog kola i velikim  radnim naponom  i  posebnim hot-start-om  i arc -force-om,   što je opet priča za sebe.
Celulozna elektroda sadrži veliki procenat  vlage, pa se u električnom luku stvara plazma koja sadrži vodonik. Da bi luk u toj plazmi bio stabilan, kao i da bi se elektroda lako, iz prve palila, potrebno je da aparat ima veliki napon otvorenog kola, da ima radni napon koji je daleko veći od radnog napona klasičnih aparata, kao i optimizovani  hot start koji mora biti dobar i za startovanje na hladnoj cevi kao i toploj a kako  na  debelozidnoj tako i na tankozidnoj.  Nije dovoljno da aparat ima samo veliki napon otvorenog kola, već sam rekao da mora da ima komplet rešeno zavarivanje sa celuloznom elektrodom (još jednom, optimizovani hot-start za celuloznu elektrodu, optimizovani radni napon-koji iznosi preko 35 V za celuloznu elektrodu dok je kod običnih elektroda između 20-28V, kao i arc-force koji ne do zvoljava lepljenje elektrode kada zavarivač pokuša da nabije elektrodu u materijal).
Ti koji rade sa celuloznim elektrodama jako dobro znanju koji aparat da kupe ili da prepoznaju koji je dobar, a koji ne.

Napon otvorenog kola  je još jedna karakteristika REL aparata za zavarivanje. Recimo da je radni napon pri amperaži od 100A jednak 24 V. Međutim da bi se upalio luk, potreban je daleko veći napon.   Karakteristika aparata kojom je određeno paljenje luka je napon otvorenog kola.   U normalnim okolnostima vazduh ne provodi struju, pogotovo ne pri malim voltažama . Zato je potrebno uklonitu vazduh između elektrode i osnovnog materijala pri zavarivanju da bi se moglo obaviti zavarivanje. U oblozi elektrode postoje neka jedinjenja npr kalijuma kod rutilnih, natrijumovih kod bazičnih, pa se pri toploti dešava isparavanje tih jedinjenja.
Toplota se postiže kratkim spojem elektrode i osnovnog materijala, tj kresanjem ili kuckanjem elektrode, pošto napon pri krat kom spoju tj kontaktu pada na  nulu, struja krene da vrtoglavo raste i time se razvija velika toplota. Kada se se razvije dovoljna toplota, ona dovodi do isparavanja onih jedinjenja a ona su za razliku od vazduha lako jonizujuća tj provodnici su struje. Da bi struja potekla potrebno je  da postoji napon tj razlika potencijala između elektrode i materijala.Taj napon se zove napon otvorenog kola. Što je napon otvorenog kola veći, to će se luk upaliti brže, ili će se upaliti sa većeg rastojanja. Ali zbog bezbednosti čove ka, on se ograničava, recimo do 100 V, ili čak i manje recimo 80V a u nekim zemljama je po zakonu manji od 30 V (to su uređaji koji imaju funkciju VRD). U struci se smatra da se većina rutilnih elektroda lako pali pri naponu otvorenog kola od oko 50 V. Većina kla sičnih bazičnih elektroda pri 60-70 V, jako bazične elektrode oko 70-75V a celulozne 80-100V.
Veći napon otvorenog kola omogućava sa jedne strane lakše paljenje elektrode, brže paljenje, kao i sprečavanje gašenja luka a ko zavarivač podigne elektrodu tj kada mahinalno brzo menja dužinu luka, lakše se luk održava na rđavim delovima jer „probija“... Ali sa druge strane prevelik napon otvorenog kola može da smeta kod nekih elektroda jer se luk pali brzo, burno i nekontrolisano jer se za nečiji ukus recimo velika amperaža postiže izuzetno brzo.
Manji napon otvorenog kola znači finije paljenje, malo sporije dostizanje željene amperaže, lakšu kontrolu kod zavarivanja tankih delova, kod zavarivanja u prisilnim položajima, mogućnost ponekad manipulacije amperažom preko dužine luka (duži luk-manja amperaža, kraći luk-veća amperaža, recimo ovo je slučaj kod mnogih agregata za zavarivanje celuloznim elektrodama)...
Možda se neupućenima mora dodatno objasniti napon otvorenog kola. On je bitan samo dok luka nema, jer kad se luk uspo stavi on pada sa svojih 60-100 V na radni koji je negde oko 20-28V za rutilne i bazične elektrode.
Zamislimo česmu koja je zatvorena. Koliki je pritisak u instalaciji? Recimo 6 bara. Znači pritisak je 6 bara a vode nema. Ist o tako kod aparata za zavarivanje, napon je recimo 60-100V a luka nema. Kada se otvori česma poteče voda a u zavisnosti od širine creva, zavisi koliki će pritisak biti. Ako je otvor česme tj creva pola metra, tih 6 bara će samo da slije vodu na zemlju, a ako je par milimetara ima da baca  uvis ili u daljinu. Na isti način, čim se luk uspostavi, u zavisnosti od dužine luka i amperaže napon pada sa vrednosti od 60-100 V na neku radnu vrednost od 20-28 V kod rutilnih ili bazičnih elektroda.
Ako isključimo celulozne elektrode, za sve ostale je  sasvim dovoljan napon otvorenog kola od 70-80 V. Sve te elektrode će se lako paliti, luk neće biti buran i jak već gladak i lako kontrolisan.
Inače, iskusni zavarivači se sa ovim neće baš složiti, reći će „ko zna da vari, ko zna kako se pali recimo bazičn a elektroda, taj će je uvek upaliti i sa aparatom koji ima i 50 V otvorenog kola...“. Potpuno su u pravu zbog sledećeg:
-  svaka savremena elektroda, kao nova na samom vrhu je uvaljana u grafit, koji je odličan provodnik struje i koji omogućava paljenje svih tipova  elektroda  lako i na aparatima sa niskim OCV,
-  današnji invertori imaju ugrađenu funkciju hot-start koja pri paljenju elektrodu, jedan trenutak povećava amperažu u odnosu na zadatu. Npr ako je neko podesio 80 A, prvih 0.1 s amperaža će biti 120A (ovo zavisi već kako je koji proizvođač programirao svoj aparat).
-  problem restartovanja luka na delimično već potrošenim elektrodama ostaje, ali se rešava na taj način što se bilo rukom tj rukavicom skine ona pokorica šljake i tek onda se pali luk.
U svakom slučaju, i sa aparatima sa naponom otvorenog kola manjim od 60-65V se može bez problema paliti  npr bazična elektroda ako se zna mehanizam paljenja luka tj onaj malopre gore opisani. Da bi se luk upalio potrebno je izazvati isparavanje lako jonizujućih  jedinjenja iz obloge. Zamislimo dečaka koji ima igračku mali autić sa reduktorom i oprugom za akumulaciju energije. On ga zakotrlja  par puta o pod  tako da  se opruga nategne a onda pusti autić na pod i on ide sam dok se opruga ne istegne. Na isti način, pri paljenju bazičnih elektroda na aparatima sa manjim naponom otvorenog kola npr   60-65V, potrebno je zatrčati tj  malo većom dužinom kresati elektrodu, pa možda to uraditi i par puta, ne bi li se elektroda zagrejala i počela da ispušta lako jonizujuće pare  a onda je prineti mestu početka zavarivanja i odsečno kratko kresnuti ili kucnuti. Luk će se bez problema upaliti.


Izbor TIG aparata

Stvar  izbora   TIG aparata je prilično laka.  Zavarivanje TIG-om je jako skupo i sporo pa se izbegava u korist REL -a ili MIG/MAG-a. Ali postoje situacije i poslovi gde je TIG nezamenljiv.

TIG-om se najčešće rade tanki limovi i cevi tankih zidova od nerđajućeg čelika, aluminijum, estetski zavari,  kratki zavari,  sanacija pukotina,  nepropusni zavari, cevi od CrMo materijala u termoenergetskim postrojenjima , titanijum, magnezijum...

Ko želi da radi crne CrMo cevi,  izbor je ili 250A-300A  DC aparat  sa vodenim hlađenjem,  uglavnom  bez ikakvih pulseva i skupih opcija  samo da ima HF paljenje luka ili za one koji se penju na visinu ili teško pristupačna mesta uglavnom je izbor vazdušno hlađenog 200-220 A  DC aparata.

Ko želi da radi amaterski tanke delove od nerđajućeg čelika može žrtvovati HF paljenje i uzeti aparat   tipa  150A REL/TIG sa tzv „liftstartom“  ili paljenje luka kresanjem  i koji, ako može da se kupi,  ima pulsirajuću struju.  Sasvim dovoljno za debljine do max  3-4
mm.

Ko želi ozbiljno da se bavi nerđajućim čelikom treba da kupi aparat sa HF paljenjem, monofazni, bez vodenog hlađenja sa pulsnom strujom  recimo 160 A pa do 200A ako radi u održavanju neke fabrike ili ako radi u proizvodnji onda sa vodenim hlađenjem  i možda i jači aparat.

Ko želi da radi povremeno  reparaturu aluminijuma, dovoljan mu je 220A TIG AC/DC bez vodenog hlađenja a ako je obim posla velik sa vodenim hlađenjem. Ako se neko bavi proizvodnjom debljih delova od 4 mm od aluminijuma ili mu je obim posla u reparaturama baš ogroman  trebao bi da kupi trofazni 300A ili i jači  a vodeno hlađeni aparat.

Vodeno hlađenje je pitanje računice! Košta 500-800A zavisno od aparata, sa TIG-om se svejedno uglavnom radi sporo, u 10 min luk gori recimo prosečno 3-5 min, uglavnom se rade tanki komadi, strujama 50 A do 180 A, pa se ponekad ne isplati kupovati vodeno hlađenje.  U svakom slučaju je preporuka vodeno hlađenje ako se duže radi sa strujama preko 120A.


Izbor MIG/MAG aparata

Meni lično MIG/MAG je najdraži postupak zavarivanja, prosto jer je najlakši tj traži najmanju veštinu a najviše znanja i oko postupka i oko metalurgije i samim tim podešavanja aparata. Na kraju, najbolji MIG/MAG zavarivači su roboti a koji nikakvog mozga nemaju.  Poenta nije u „robotu bez mozga“  već u tehničarima koji imaju vrlo veliko znanje kako neživi predmet učiniti boljim zavarivačem od čoveka.

Ako neko ozbiljno želi da se bavi izborom aparata za MIG/MAG zavarivanje mora da prvo mora da nauči i shvati mnogo stvari i detalja a tek onda da krene u razmišljanje o nabavci  aparata, žica, gasova   i primeni i dobijanju perfektnih zavarenih spojeva.
Za početak:
-  Zaboravite izraze „CO2 zavarivanje“   „podešavanje struje, amperaže, snage“   i slično. Stvar mora strogo da se zove pravim imenom.

Postoje:

* Stabilno zavarivanje u kratkom spoju  u CO2 gasu ili mešavini sa 18%CO2 pri zavarivanju  crnih čelika i u mešavini Ar+2.5%CO2 za nerđajuće čelike (ponekad i u mešavini Ar+2%O2), žicama punog poprečnog preseka i možda metalnom punjenom žicom  (nije baš ekonomično koristiti metalnu punjenu žicu u režim kratkog spoja).

* Stabilno zavarivanje u spreju  u mešavini Ar+18%CO2, Ar+8%CO2  (za crne čelika)  ili Ar+2.5%CO2 za nerđajuće čelike žicama punog poprečnog preseka  i punjenim rutilnimi metalnim žicama. Neke rutilne i za crne i nerđajuće čelike mogu stabil no raditi u spreju u čistom CO2 gasu .

* Zavarivanje u pulsu svih metala u odgovarajućim gasovima čija je osnova Ar.

* Navarivanje punjenim samozaštitnim žicama  krupnokapljičastim prenosom.

* Naravno postoje nestabilna zavarivanja koja se karakterišu ogromnim prštanjem, progorevanjem, degradacijom metala zbog prevelikog unosa toplote, nalepljivanja materijala umesto uvarivanja... Nestabilna zavarivanja se izbegavaju pravilnim izborom aparata, žica, gasova i pravilnim po dešavanjima aparata.

E, sad treba znati gde su granice ovih sprejova, pulseva,  prečnika,  punih i punjenih žica, gasova , područja stabilnih napona i amperaža  itd i pravilno izabrati aparat prema svojim potrebama.

Recimo da je  gornja  granica za stabilan rad crnom žicom  tipa G3Si1  punog poprečnog preseka, prečnika 1.0 mm, u kratkom spoju, oko  170A. A da je za 1.0 mm žicu sprej u mešavini Ar+18%CO2 na min 230A. Sledi da je za stabilan rad na debljinama do 4 -5 mm u kratkom spoju  (potrebna struja do  160-170A) potrebno da aparat ima intermitencu min 60% pri 170A pri 40C.  Takav aparat  bez
problema može raditi aluminijum u spreju žicama 1.2 mm  (debljina aluminijuma preko 3-4 mm, ako je ispod progorevaće ga), ali zato mora imati 4 točkića za guranje žice. Taj isti mo že raditi u spreju sa rutilnim punjenim žicama 1.0 mm i 1.2 mm (na amperažama oko 180A -240A, sa kraćim ili dužim pauzama).

Dakle, minimalni a ozbiljan aparat za MIG/MAG zavarivanje  mora biti 250A, sa 60% na 160-170A (ali realno), da ima 4 točkića, da prima kotur od 300 mm tj od 15/16/18 kg. Ne mora imati vodeno hlađenje ali je poželjno. Takav aparat će najbolje raditi debljine čelika do 4-5 mm ali će moći da uz malkice duže pauze radi i veće debljine  u spreju, recimo do 8-10 mm. Da ne bi progorevao
tanke limove, morao bi da ima min amperažu od 30A.

Ozbiljan aparat koji bi radio sve debljine čelika bi morao da ima realnih 80%-100%  na 300A. Prosto, sprej se kod žica 1.2 mm punog poprečnog preseka postiže na preko 280A u mešavini Ar+18%CO2 a to je otprilike i gornja granica i za punjene žice a to je opet i granica da bi zavarivač mogao da kontroliše rastopljeni metal, da zračenje luka bude prihvatljivo, da unos toplote bude
takav da ne degradira materijal u ZUT-u, da emitovana toplota i dimovi i gasovi ne ugrožavaju zdravlje zavarivača .. . Uvidom u većinu tih „otprilike 80%-100%  na 300A“ aparata  dolazimo do aparata od recimo  max  400-450A, čija bi intermitenca bila 100% na 300A (zbog rezerve, za svaki slučaj), vodom hlađen, sa 4 točkića za guranje žice  i sa što je moguće finijom regulacijom napona (poželjno kontinualnom).

Za ljude koji se bave hobi zavarivanjem, lakom bravarijom, debljinama materijala do 5-6 mm, ostaju aparati koji mogu da rade uglavnom u režimu kratkog spoja, žicama 0.8 mm  i 1.0 mm. Da bi se postigao sprej  sa 0.8 mm žicom u nekoj od Ar-mešavina potreban je aparat sa max 180-220A. Te iste amperaže su potrebne za rutilnu punjenu žicu 1.0 mm. Taj od „oko200A“  bi mogao i da radi aluminijum u spreju  ili pulsu ako ga aparat ima , makar samo tvrđom AlMg5 žicom ako ima 2 točkića za guranje žice. Ako ima 4 točkića, tada bi mogao da gura i AlSi5 žicu. Ako nekome nije bitan sprej ili puls, onda je dovoljan 150-180A aparat.  Dovoljno je 2 točkića ali je poželjno što finija ako može kontinualna regulacija brzine žice i napona. Aparat bi ipak morao da se proba, da se proveri mogućnost podešavanja „indukcije“ da bi se dobijali savršeni zavari žicom 0.8 mm.   Takav aparat je sasvim dovoljan za debljine do 3-4  mm tj za laku bravariju.
Aparati sa karakteristikama ispod ovih ne bi mogli ozbiljno da odrađuju svoj posao za koji su deklarativno namenjeni.

Za auto limariju  je bitnija donja granica, trebalo bi da bude 20-30 A da se ne bi progorevao lim. Recimo da bi neka  gornja granica na 40% bila 60-80A, što će reći da bi dobar 130-140A bez problema dobro radio posao.

Za zavarivanje aluminijuma i legura bakra, najbolji je izbor pulsni aparat. Sa pulsnim strujama se debljina aluminijuma koji se može zavarivati bez progorevanja spušta na 1.0-1.5 mm. A kod legura bakra, jake amplitude struje perfektno savladavaju površinski napon i provodnost toplote bakra, pa umesto da se metal sa žice pretvara u kuglice on se razliva i utapa u osnovni materijal. Ako neko radi mnogo sa nerđajućim čelikom, takođe je pulsni aparat najbolji izbor zbog nižeg unosa toplote i samim  tim izbegavanja degradacije materijala.


Završne preporuke za kupovinu aparata za zavarivanje

Neke od grešaka  koje kupac može da uradi pri kupovini aparata su:
-  Da kupi aparat za koji nema servisa ni rezervnih delova  (star, polovan, nepoznat na tržištu, no -name iz supermarketa...),
-  Da kupi aparat a da  mu prodavac ne objasni  i demonstrira šta  svako  dugme radi i cemu služi,
-  Da kupi aparat a posle se žali da su servisi stravično skupi  (slično kao ko d autombila, kupac bi treba da se raspita o cenama tipičnog servisa i održavanja pre kupovine aparata),
-  Da kupi aparat na reč, bez probe. Normalno bi bilo da kupac ponese neke svoje delove, plo če, cevi... i da kod prodavca proba sam ili njegov prijatelj  zavarivač ili da prodavac pred njim proba prema zahtevu kupca.
-  Da kupi, zbog cene, aparat koji je malih intermitenci i snage i onda da ga svo vreme koristi na gornjoj granici (kao kada bi  neko kupio automobil sa slabašnim motorom i onda svo vreme vozi na   max broju obrtaja).  Tipičan je slučaj kupiti MIG/MAG aparat od 180-200 A i raditi svo vreme na amperažama od 150-200A.