IZBOR APARATA

IZBOR APARATA ZA ZAVARIVANJE PREMA PERFORMANSAMA

Najčešća pitanja naših kupaca pri kupovini aparata za zavarivanje su:

• Kako da odaberem aparat koji daje dobar var sa penetracijom, stabilnim lukom i sl?

• „Koje su mi performanse aparata potrebne?

• Šta znače ove cifre kojima proizvođač deklariše svoj aparat?

• Koliko su istinite vrednostiu deklaracijama i katalozima proizvođača?

Potrudićemo se da u narednom tekstu iznesemo naša iskustva na gore postavljena pitanja.

Svaki aparat za zavarivanje mora davati dobar var sa penetracijom i stabilnim lukom, tj. svaki zavareni spoj mora biti dovoljno čvrst, sa penetracijom, i sl.. Ako je suprotno, to onda nije aparat za zavarivanje.

U profesionalnom zavarivanju se definišu 4 nivoa „kvaliteta“: B, C, D i neprihvatljivo.

B je najviši nivo kvaliteta, gde su neke greške nedozvoljene, neke minorno dozvoljene, geometrija je strogo definisana. C nivo kvaliteta je malo blaži, D je još blaži. Sve ostalo je neprihvatljivo. S tim u vezi, aparat mora biti u stanju da „da“ kvalitetan var ili se mora eliminisati iz razmatranja.

Karakteristike aparata za zavarivanje

Jedna od najbitnijih karakteristika aparata za zavarivanje su tzv „intermitence“ tj. „radni ciklusi“.
Standard (npr SRPS EN 60974-1:2012 Oprema za elektrolučno zavarivanje — Deo 1: Izvori struje za zavarivanje) propisuje da se radni ciklusi iskažu u 10 min, mereno na 40^oC.

Eektrična struja prolazi kroz veliki broj električno/elektronskih delova koji se zbog toga greju. Dok je aparat hladan, njegovi delovi mogu da podnesu jake struje jedno vreme. Međutim, kada se pregreju, dolazi do kvara. Da se to ne bi dešavalo, u aparate se postavlja tzv. termo-zaštita, koja služi da registruje kada temperatura prelazi kritičnu granicu, odnosno isključuje Na primer, aparat (recimo maximalne amperaže od 150 A) može da izdrži da radi 10 minuta neprekidno na 100A, pri temperaturi od 40^oC. Ali na 120A aparat u toku 10min, pri 40^oC, mora imati pauzu od 4 minuta, a 6 minuta može da radi na toj struji da se ne bi pregrejao. Pri tome je nebitno da li 6 min radi a 4 min ne radi, ili radi 2 min, a 1 min pauza pa tako sve do isteka 10 min.

Tako kažemo da aparat ima intermitencu 100% pri 100A, a 60% pri 120A. Običaj je da se deklariše i intermitenca na max. amperaži pa recimo da je to 30% pri 150A, a sve pri 40^oC. Time je aparat deklarativno opisan.

Nažalost, ovakvo deklarisanje je stvar poverenja, i u principu je ostavljeno proizvođaču da kaže šta misli da je ispravno, a kupcu da veruje ili ne. Nepisano je pravilo da što je aparat bolji i cenjeniji u struci, intermitence su mu deklarisane kao manje, a jeftini no-name su po deklaraciji male „atomske bombe“.

Kupci bi trebalo da znaju da ovi podaci u stvari nisu dovoljni, jer se na različite načine može gledati „tih 10 minuta“. Npr. neko uzme aparat i krene da radi 10 minuta i na taj način procenjuje intermitencu. Neko drugi radi 120 minuta, a za rezultat uzme zadnjih 10 minuta. Neko treći testira 7 dana non stop pa uzme rezultat zadnjih 10 minuta. Neko koristi struju iz mreže, a neko kombinuje struju iz mreže i struju sa agregata koja je nestabilna, itd. Imamo i čudnu situaciju, a to je USA, najveće svetsko tržište. Tamo postoji jaka zavarivačka tradicija i svest. Začuđujuće je koliko su niske deklarisane intermitence vodećih aparata za zavarivanje tamo. A onda kada se bolje pogleda, „svetske marke“ koje na papiru imaju daleko bolje intermitence od njih se uopšte ne prodaju u USA. Objašnjenje je da je tamo teško bilo šta prodati,jer su Amerikanci patriote pa ne žele da kupe ništa osim Millera ili Lincolna, da nemaju pojma o zavarivanju itd. U praksi su stvari malo drugačije. Da li su stvarno Amerikanci takvi pa neće da kupe „atomske bombe“ već kupuju neke bezvezne aparate (od kojih se neki baš prave i u Evropi) ili postoji uređeno društvo koje kažnjava milionskim kaznama one koji preuveličavaju performansame, u ovom slučaju intermitence?

Priča o intermitencima i „časnoj reči“ i trajnosti aparata prema zamoru materijala tokom životnog veka se može proširiti jer proizvođači ne koriste iste testove. Nprmnogo se više „troši“ aparat ako se svaki čas prekida tj. veće je opterećenje često kratkotrajno zavarivanje nego jedno kontinualno. Slično je i kod automobila, gde je manje habanje delova ako se vozi jednolikom brzinom autoputem, nego u gradskoj gužvi sa čestim ubrzanjima, kočenjem i promenama brzina.Vlažnost ambijenta takođe igra bitnu ulogu u proceni pravih intermitenci.- Napon u mreži u velikoj meri utiče na procenu intermitenci. Ako je napon iz mreže manji, ulazna amperaža u aparat je veća, pa se on više greje tj. elektronika radi pod težim uslovima, pa će mu intermitence biti realno manje.- Svi pričaju o intermitencama pri nekoj amperaži (npr 60% pri 80 A). Ali aparat tokom rada i na ulazu i na izlazu ima snagu tj vatažu (U x I = (kilo)wat). Ako zavarivač radi sa dužim lukom, vataža će biti veća pri istoj amperaži nego kod onog zavarivača koji radi sa kraćim lukom.U principu svako isključivanje aparata zbog reakcije termo-zaštite smanjuje radni vek uređaja. Da li je termo zaštita kalibrisana da reaguje tako da neki broj isključivanja značajno smanjuje radni vek ili je nameštena na neku nižu vrednost da se ne bi naudilo životnom veku?

U svakom slučaju, u struci se smatra da je jedino pravo merenje intermitenci pri jasno definisanim pravilima (ambijentalna temperatura, vlažnost vazduha, ulazni napon i njegova fluktuacija, i na neki način simulirati realno zavarivanje u smislu dužine luka i broja prekida luka i restartovanja luka a intermitencu davati prema vataži a ne prema amperaži).

Na intermitence kao i na životni vek aparata utiču mnoge stvari: kvalitet komponenti i način njihovog uparivanja, temperatura i vlažnost ambijenta, protok vazduha kroz mašinu, protok i količina i vrsta prašine (najopasnija je metalna prašina), gde su postavljeni termostati, gde su postavljeni trafoi, da li su elektronske kartice postavljene da se prašina baš taloži na njih, da li su postavljene dalje od vrelih tačaka, da li su komponente razmaknute da manje prenose toplotu, tj. da se izbegne da se na jednom malom prostoru kumulira toplota više „grejnih tela“ tj.komponenti koje odaju toplotu.

Postoje još neke karakteristike koje bliže opisuju mogućnosti aparata (naravno i one su deklarisane od strane proizvođača na časnu reč):-

Stepen zaštite od prodora stranih tela (čvrstih i tečnih u aparat). Oznaka je IP (Ingression Protection) i uglavnom su to IP 21, IP 22, IP 23. Ova prva kodna oznaka „2“ označava da u aparat ne može ući čvrsto telo dimenzija većih od 80 x 12.5 mm (u praksi se mislilo pre svega na ljudske prste). Ona druga kodna (1 ili 2 ili 3) oznaka se odnosi na tečnost:

• 1 znači da tečnost koja pada pod uglom od 0 stepeni na vertikalu ne sme prodreti u unutrašnjost,

• 2 znači da u aparat ne sme prodreti tečnost koja pada pod uglom od 15 stepeni,

• 3 znači da tečnost koja pada na aparat pod uglom od 60 stepeni na vertikalu ne sme prodreti u unutrašnjost (u praksi se to odnosi na rad na otvorenom kada počne da pada kiša a iznenadi zavarivača koji ipak hoće da završi započetu elektrodu. Tako se u žargonu IP 23 smatra „namenjen za rad na otvorenom“ a IP 21 „namenjen za rad u zatvorenom prostoru“ ).

Klasa izolacije: Kodne oznake koje se najčešće sreću su A, B, F, H. Današnji aparati su najčešće F i H deklarisani. Ovo konkretno znači da će elektronske komponente izdržati F=155^oC, a H=180^oC temperature pri 20.000 sati rada. Za H deklarisane aparate smatra se da su namenjeni za rad na većim ambijentalnim temperaturama i većim amperažama koje u unutrašnjosti stvaraju veću toplotu, tj. da su pouzdaniji u težim uslovima rada od onih deklarisanih A, B i F. Zamor materijala se javlja i u električnim komponentama. Sama komponenta pamti na kojoj je temeperaturi bila izlagana, tako da se može desiti da rad uređaja neko vreme na temperaturi većoj samo 10^oC od projektovane, smanji životni vek za jednu polovinu. Na primer, ako je u unutrašnjosti uređaja temperatura 180^oC, a- komponenta je klase izolacije A (projektovana za rad na 105^oC), može se očekivati da će imati životni vek od samo 300 sati. Ako je komponenta klase izolacije B (projektovana za rad na 130^oC), može se očekivati da će imati životni vek od 1.800 sati. Ako je komponenta klase izolacije F (projektovana za rad na 155^oC), može se očekivati da će imati životni vek od 8.500 sati, a ako je- komponenta klase izolacije H (projektovana za rad na 180^oC), može se očekivati da će imati životni vek od bar 20.000 sati,

Neki aparati, bez obzira što su možda deklarisani na manju klasu izolacije, imaju dobro rešeno hlađenje komponenti. Mnogi to zovu „tunelska tehnologija“, gde ventilator izduvava vruć vazduh sa elektronike i dalje iz aparata, ali ne naduvava prašinu na nju. (Neki aparati to imaju, a neki nemaju iako je navedeno da imaju).

Neki aparati se ističu malim dimenzijama, a neki se namerno hvale da su većih dimenzija da bi komponentne bile razmaknutije i da bi „tunelska tehnologija“ bila što efikasnija.

Neki aparati se ističu malom masom, a neki namerno potenciraju da su teži da bi istakli da kada padnu, kostur i kućište preuzimaju udar umesto elektronike.

Neki proizvođači reklamiraju filter prašine kao veliku prednost, dok drugi ističu da ga nemaju jer taj filter dok je aparat nov radi korisnu stvar, ali kada se zaprlja prašinom dolazi do drastičnog pada intermitence, hlađenje je sprečeno, vrti se prašina sa filtera po elektronici, pa ga mnogo često treba čistiti i kupovati novi filter i da se to mnogo bolje rešava većim prostorom i pomenutom „tunelskom tehnologijom“. Pri tome treba napomenuti da aparat treba svakako redovno otvarati i čistiti preventivno prema preporuci.

Električni uređaji pri paljenju „povlače“ veliku amperažu iz mreže, a tokom rada povlače takođe neku amperažu. Neki monofazni aparati recimo traže instalaciju sa osiguračem čak 25A da bi radili nesmetano. Nekima je opet dovoljna instalacija sa 16A (kućna). Korišćenjem ovih prvih na kućnim instalacijama iskače/pregoreva osigurač ili još gore ako je loše napravljena instalacija može korišćenje ovih aparati dovesti do pregorevanja instalacije. Za korisnike koji planiraju da koriste aparate na kućnoj instalaciji izbor aparata sa adekvatnom amperažom je veoma bitan.

Neki aparati, ovi moderni a izgleda u budućnosti će svi morati,Noviji aparati imaju ugrađene PFC module za korekciju faktora snage tj. za što je moguće bolje iskorišćenje struje iz mreže i manju potrošnju struje. Tako da neki noviji monofazni aparati na 150 A mogu raditi i na instalaciji od 10A. Iako neki kritikuju ovakve aparate zbog više cene, težine i još jednog dela koji se može kvariti, korišćenjem aparata sa ovim modulom ostvaruje se značajna ušteda električne energije do 30%, čime se kompenzuje veći trošak pri kupovini novog aparata sa PFC modulom.

Neki aparati u sebi imaju module koji im omogućavaju da rade na mrežama bilo gde u svetu. Standard zahteva da aparat ima mogućnost rada na naponu od 230V pa +/- 15%. U aparate se ugrađuju podnaponska i prekonaponska zaštita. Jako bitna stvar za rad na agregatima. Agregati uglavnom daju nestabilnu struju koja jeu praksi čest uzročnik kvara aparata, i zato je poželjno imati aparat sa ugrađenim PFC-om i modulom za prihvatanje bilo kog monofaznog napona. Ovi aparati su takođe izuzetno pogodni za rad na jako dugačkim produžnim kablovima, recimo do 500 metara.

Izbor REL aparata

Na tržištu postoje i aparati sa maksimalnim amperažama do 80 A. Teško je reći čemu služe takvi aparati ako im je maksimalna amperaža 80 A. Ako je npr. realna intermitenca na tih 80 A- 10-20%, procena da je 60% pri 40-50 A. Sa tom strujom na raspolaganju, može samo da se rade pripojni spojevi elektrodom 2,0 mm.

U nastavku će biti izneto razmišljanje o potrebnim realnim intermitencama. Elektrode 2,5 mm uglavnom zahtevaju amperaže 55-90 A, a sa tomelektrodom se bez problema mogu raditi debljine do 6 mm. Mogu i preko, ali postaje besmisleno jer se troši mnogo više vremena, a ponekad se mora deo i predgrevati radi kompenzacije zavarivanja niskom amperažom. Npr. za zavarivanje sučeonog spoja ploča debljine 10 mm potrebno je 4 sloja i 5 prolaza da se popuni V žljeb bazičnom elektrodom., te bi to mogla biti krajnja razumna granica za elektrodu 2,5 mm.Prosečna amperaža za elektrodu tipa 7018-1 2,5 mm je oko 75 A. Vreme potrebno da se elektroda cela potroši bez gašenja luka je prosečno 1 min 11 s, tj. 1,18min. Ukupno vreme dok aparat ne radi između dve elektrode je recimo 1,30 min (vreme da zavarivač odbaci pikavac elektrode i stavi novu je 0,2 min, dizanje i spuštanje maske je 0,2 min, prepozicioniranje i centriranje elektrode je 0,2 min, pregled zavara, čišćenje šljake, eventualno minorno brušenje je 0,5 min, ostalo 0,2 min).. To znači da u toku 10 minuta, u najvećem „naponu rada“ aparat radi (luk gori) 1,25 minuta, a prazan hod je 1,25 min, pa tako naizmenično. Ugrubo, realna upotrebna intermitenca je 45-50% pri prosečnih 75 A. Time se samo kazuje kakve realne intermitence aparat treba da ima. Znači 50-60% pri 75 A (uključena neka rezerva) za nesmetan rad sa elektrodom 2,5 mm.

Uvidom u ponudu aparata na tržištu, za elektrodu 2,5 mm najadekvatniji bi bili aparati iz klase 120 A tj. neki tipičan bi imao 20-30% pri 120 A, 60% pri 75A i recimo 100% pri 60 A, sve pri 40^oC. Ovakav aparat bi bio u stanju da odradi poneku 3,2 mm, ali uz duže pauze. Sličnim razmišljanjem se dolazi do aparata za forsirani rad sa elektrodom 3,2 mm koji bi trebao da ima bar 60% pri 90A i recimo 25-30% pri 150A-160A. Ovakav aparat bi bio sposoban da odradi poneku 4,0 mm elektrodu ali takođe uz duže pauze.

Ako neko želi forsirani rad sa elektrodama 4,0 mm i 5,0 mm, onda mora kupiti trofazni aparat 220 A (za 4,0 mm elektrodu) ili 250A / 300A (za 5,0 mm elektrodu). Jeste da postoje monofazni 180 A i 200 A aparati,ali su tek nebitno bolji od onih aparata tipa 150-160A za zavarivanje elektrodama 4,0 mm i 5,0 mm. Performanse tih 180/200A monofaznih nisu ni blizu ovim trofaznim od preko 220 A. Ako neko želi i da žljebi obloženim elektrodama ili ugljenim, onda je izbor 400 A aparat ili čak 500 A aparat. Postoje invertorski aparatiu ovoj klasi 400-500 A težine 35-60 kg, te se ne moraju kupovati aparati od 200 kg.

Ako neko ima nameru da radi sa agregatom kao izvorom struje preporuka je ili da kupi aparat baš za agregat (pominjani što rade na 90 V-270 V i imaju PFC ) ili integrisani agregat/aparat za zavarivanje. Ti isti aparti bi bili prvi izbor za nekog ko ima nameru da ide i radi po svetu iko zna koja ga naponska mreža očekuje.

Ukoliko neko želi da se ozbiljno bavi zavarivanjem kod kuće, na kućnoj strujnoj instalaciji, bilo bi pametno da kupi aparat sa ugrađenim PFC modulom. Neće imati problem sa strujnom instalacijom, a trošiće recimo 20-30 % struje manje nego sa invertorskim aparatom bez PFC modula ili 50 % manje struje nego sa trafo aparatom.

Za zavarivanje sa celuloznom elektrodom, potreban je aparat sa specifičnim visokim naponom otvorenog radnog kola,visokim radnim naponom i posebnim funkcijama hot-start-om i arc-force-om. Celulozna elektroda sadrži veliki procenat vlage, pa se u električnom luku stvara plazma koja sadrži vodonik. Da bi luk u toj plazmi bio stabilan, kao i da bi se elektroda lako, iz prve palila, potrebno je da aparat ima visoki napon otvorenog kola, da ima optimizovani radni napon koji je daleko veći od radnog napona klasičnih aparata (preko 35 V za celuloznu elektrodu dok je kod običnih elektroda između 20-28V), optimizovani hot start koji mora biti dobar za startovanje na hladnoj i na toploj cevi, i kako na debelozidnoj tako i na tankozidnoj, kao i arc-force koji ne dozvoljava lepljenje elektrode kada zavarivač pokuša da nabije elektrodu u materijal).

Napon otvorenog kola je još jedna karakteristika REL aparata za zavarivanje. Radni napon pri amperaži od 100 A jednak je 24 V, ali je za paljenje luka potreban daleko veći napon. Karakteristika aparata kojom je određeno paljenje luka je napon otvorenog kola. U normalnim okolnostima vazduh ne provodi struju, pogotovo ne pri malim voltažama . Zato je potrebno uklonitu vazduh između elektrode i osnovnog materijala pri zavarivanju da bi se moglo obaviti zavarivanje. U oblozi elektrode postoje neka jedinjenja npr. kalijuma kod rutilnih, natrijuma kod bazičnih, pa se pri toploti dešava isparavanje tih jedinjenja. Toplota se postiže kratkim spojem elektrode i osnovnog materijala, tj. kresanjem ili kuckanjem elektrode, pošto napon pri kratkom spoju tj. kontaktu pada na nulu, struja krene da vrtoglavo raste i time se razvija velika toplota. Kada se razvije dovoljna toplota, ona dovodi do isparavanja onih jedinjenja, a ona su za razliku od vazduha lako jonizujuća tj. provodnici su struje. Da bi struja potekla potrebno je da postoji napon tj. razlika potencijala između elektrode i materijala. Taj napon se zove napon otvorenog kola. Što je napon otvorenog kola veći, to će se luk upaliti brže, ili će se upaliti sa većeg rastojanja. Ali zbog bezbednosti čoveka, on se ograničava, recimo do 100 V, ili čak i manje recimo 80 V, dok je u nekim zemljama po zakonu manji od 30 V (to su uređaji koji imaju funkciju VRD).

U struci se smatra da se većina rutilnih elektroda lako pali pri naponu otvorenog kola od oko 50 V, većina klasičnih bazičnih elektroda pri 60-70 V, jako bazične elektrode oko 70-75 V, a celulozne 80-100 V. Veći napon otvorenog kola omogućava sa jedne strane lakše paljenje elektrode, brže paljenje, kao i sprečavanje gašenja luka ako zavarivač podigne elektrodu.Sa druge strane preveliki napon otvorenog kola može da smeta kod nekih elektroda jer se luk pali brzo, burno i nekontrolisano. Manji napon otvorenog kola znači finije paljenje, malo sporije dostizanje željene amperaže, lakšu kontrolu kod zavarivanja tankih delova, kod zavarivanja u prisilnim položajima, mogućnost manipulacije amperažom preko dužine luka (duži luk-manja amperaža, kraći luk-veća amperaža, recimo ovo je slučaj kod mnogih agregata za zavarivanje celuloznim elektrodama).

Možda se neupućenima mora dodatno objasniti napon otvorenog kola. On je bitan samo dok luka nema, jer kad se luk uspostavi on pada sa svojih 60-100 V na radni koji je negde oko 20-28V za rutilne i bazične elektrode. Zamislimo česmu koja je zatvorena, pritisak u instalaciji jenpr. 6 bara, a vode nema. Isto tako kod aparata za zavarivanje, napon je recimo 60-100 V, a luka nema. Kada se otvori česma poteče voda a u zavisnosti od širine creva, zavisi koliki će pritisak biti. Ako je otvor česme tj. creva pola metra, tih 6 bara će samo da slije vodu na zemlju, a ako je par milimetara bacaće uvis ili u daljinu. Na isti način, čim se luk uspostavi, u zavisnosti od dužine luka i amperaže napon pada sa vrednosti od 60-100 V na radnu vrednost od 20-28 V kod rutilnih ili bazičnih elektroda. Ako isključimo celulozne elektrode, za sve ostale je sasvim dovoljan napon otvorenog kola od 70-80 V. Sve te elektrode će se lako paliti, luk neće biti buran i jak već gladak i lako kontrolisan.

Iskusni zavarivači se sa ovim ne bi verovatno složilii, i rekli bi „ko zna da vari, ko zna kako se pali recimo bazična elektroda, taj će je uvek upaliti i sa aparatom koji ima i 50 V otvorenog kola“. Potpuno su u pravu zbog sledećeg:

• svaka savremena elektroda, kao nova na samom vrhu je uvaljana u grafit, koji je odličan provodnik struje i koji omogućava paljenje svih tipova elektroda lako i na aparatima sa niskim OCV,

• današnji invertori imaju ugrađenu funkciju hot-start koja pri paljenju elektrode jedan trenutak povećava amperažu u odnosu na zadatu. Npr. ako je neko podesio 80 A, prvih 0,1 s amperaža će biti 120 A (ovo zavisi već kako je koji proizvođač programirao svoj aparat).

• – problem restartovanja luka na delimično već potrošenim elektrodama ostaje, ali se rešava na taj način što se bilo rukom tj rukavicom skine ona pokorica šljake i tek onda se pali luk.

• U svakom slučaju, i sa aparatima sa naponom otvorenog kola manjim od 60-65 V se može bez problema paliti npr. bazična elektroda ako se zna mehanizam paljenja luka tj. onaj malopre gore opisani. Pri paljenju bazičnih elektroda na aparatima sa manjim naponom otvorenog kola npr 60-65 V, potrebno je malo većom dužinom kresati elektrodu, pa možda to uraditi i par puta, ne bi li se elektroda zagrejala i počela da ispušta lako jonizujuće pare, a onda je prineti mestu početka zavarivanja i odsečno kratko kresnuti ili kucnuti. Luk će se bez problema upaliti.

Izbor TIG aparata

Zavarivanje TIG-om je jako skupo i sporo pa se izbegava u korist REL -a ili MIG/MAG-a. Ali postoje situacije i poslovi gde je TIG nezamenljiv.TIG-om se najčešće rade tanki limovi i cevi tankih zidova od nerđajućeg čelika, aluminijum, estetski zavari, kratki zavari, sanacija pukotina, nepropusni zavari, cevi od CrMo materijala u termoenergetskim postrojenjima , titanijum, magnezijum, itd.

Izbor TIG aparata je prilično jednostavan.

Ko želi da radi crne CrMo cevi, izbor je ili 250-300 A DC aparat sa vodenim hlađenjem, uglavnom bez ikakvih pulseva i skupih opcija osim HF paljenje luka koji treba da ima. Za one koji se penju na visinu ili teško pristupačna mesta uglavnom je izbor vazdušno hlađenog 200-220 A DC aparata.

Ko želi da radi amaterski tanke delove od nerđajućeg čelika može žrtvovati HF paljenje i uzeti aparat tipa 150 A REL/TIG sa tzv „liftstartom“ ili paljenje luka kresanjem i koji, ako može da se kupi, ima pulsirajuću struju. Sasvim dovoljno za debljine do max 3-4 mm.

Ko želi ozbiljno da se bavi nerđajućim čelikom treba da kupi aparat sa HF paljenjem, monofazni, bez vodenog hlađenja sa pulsnom strujom recimo od 160 A do 200 A, a za održavanje fabrike ili proizvodnju sa vodenim hlađenjem i možda i jači aparat.

Ko želi da radi povremeno reparaturu aluminijuma, dovoljan mu je 220 A TIG AC/DC bez vodenog hlađenja, a ako je obim posla velik sa vodenim hlađenjem. Ako se neko bavi proizvodnjom debljih delova od 4 mm od aluminijuma ili mu je obim posla u reparaturama baš ogroman trebao bi da kupi trofazni 300A ili i jači a vodeno hlađeni aparat.

Vodeno hlađenje je pitanje računice! U svakom slučaju je preporuka vodeno hlađenje ako se duže radi sa strujama preko 120A.

Izbor MIG/MAG aparata

MIG/MAG je najlakši postupak zavarivanja, tj. traži najmanju veštinu a najviše znanja oko postupka, metalurgije i podešavanja aparata. Pre izbora aparata za MIG/MAG zavarivanje, osvrnućemo se na postupke koji postoje: .

• Stabilno zavarivanje u kratkom spoju u CO₂ gasu ili mešavini sa 18%CO₂ pri zavarivanju crnih čelika i u mešavini Ar+2.5%CO² za nerđajuće čelike (ponekad i u mešavini Ar+2%O₂), žicama punog poprečnog preseka i možda metalnom punjenom žicom (nije baš ekonomično koristiti metalnu punjenu žicu u režim kratkog spoja).

• Stabilno zavarivanje u spreju u mešavini Ar+18%CO₂, Ar+8%CO₂ (za crne čelika) ili Ar+2.5%CO₂ za nerđajuće čelike žicama punog poprečnog preseka i punjenim rutilnimi metalnim žicama. Neke rutilne i za crne i nerđajuće čelike mogu stabilno raditi u spreju u čistom CO₂ gasu .

• Zavarivanje u pulsu svih metala u odgovarajućim gasovima čija je osnova Ar.

• Navarivanje punjenim samozaštitnim žicama krupnokapljičastim prenosom.

• Nestabilna zavarivanja koja se karakterišu ogromnim prštanjem, progorevanjem, degradacijom metala zbog prevelikog unosa toplote, nalepljivanja materijala umesto uvarivanja. Nestabilna zavarivanja se izbegavaju pravilnim izborom aparata, žica, gasova i pravilnim po dešavanjima aparata.

Treba znati gde su granice ovih sprejeva, pulseva, prečnika, punih i punjenih žica, gasova, područja stabilnih napona i amperaža i sl pravilno izabrati aparat prema svojim potrebama.

Ukoliko je gornja granica za stabilan rad crnom žicom tipa G3Si1 punog poprečnog preseka, prečnika 1,0 mm, u kratkom spoju, oko 170 A, aA da je za 1,0 mm žicu sprej u mešavini Ar+18%CO2 na min 230 A,. za stabilan rad na debljinama do 4 -5 mm u kratkom spoju (potrebna struja do 160-170 A) potrebno je da aparat ima intermitencu min 60% pri 170 A pri 40^oC. Takav aparat bez problema može raditi aluminijum u spreju žicama 1,2 mm (debljina aluminijuma preko 3-4 mm, ako je ispod pregorevaće ga), ali zato mora imati 4 točkića za guranje žice. Taj isti može raditi u spreju sa rutilnim punjenim žicama 1,0 mm i 1,2 mm (na amperažama oko 180 -240A, sa kraćim ili dužim pauzama).

Dakle, minimalni a ozbiljan aparat za MIG/MAG zavarivanje mora biti 250 A, sa 60% na 160-170 A (ali realno), da ima 4 točkića, da prima kotur od 300 mm tj od 15/16/18 kg. Ne mora imati vodeno hlađenje ali je poželjno. Takav aparat će najbolje raditi debljine čelika do 4-5 mm ali će moći da uz malo duže pauze radi i veće debljine u spreju, recimo do 8-10 mm. Da ne bi pregorevao tanke limove, morao bi da ima minimalnu amperažu od 30 A.

Ozbiljan aparat koji bi radio sve debljine čelika bi morao da ima realnih 80%-100% na 300 A.Sprej se kod žica 1,2 mm punog poprečnog preseka postiže na preko 280 A u mešavini Ar+18%CO₂, a to je odprilike i gornja granica i za punjene žice, što je i granica da bi zavarivač mogao da kontroliše rastopljeni metal, da zračenje luka bude prihvatljivo, unos toplote bude takav da ne degradira materijal u ZUT-u, da emitovana toplota i dimovi i gasovi ne ugrožavaju zdravlje zavarivača, itdUvidom u većinu tih „otprilike 80%-100% na 300 A“ aparata dolazimo do aparata od recimo max 400-450 A, čija bi intermitenca bila 100% na 300 A (zbog rezerve, za svaki slučaj), vodom hlađen, sa 4 točkića za guranje žice i sa što je moguće finijom regulacijom napona (poželjno kontinualnom).

Za ljude koji se bave hobi zavarivanjem, lakom bravarijom, debljinama materijala do 5-6 mm, ostaju aparati koji mogu da rade uglavnom u režimu kratkog spoja, žicama 0,8 mm i 1,0 mm. Da bi se postigao sprej sa 0,8 mm žicom u nekoj od Ar-mešavina potreban je aparat sa max 180-220 A. Te iste amperaže su potrebne za rutilnu punjenu žicu 1,0 mm. Aparat od oko 200 A bi mogao i da radi aluminijum u spreju ili pulsu ako ga aparat ima, makar samo tvrđom AlMg5 žicom ako ima 2 točkića za guranje žice. Ako ima 4 točkića, tada bi mogao da gura i AlSi5 žicu. Ako nekome nije bitan sprej ili puls, onda je dovoljan 150-180 A aparat. Dovoljno je 2 točkića ali je poželjno što finija, a ako je moguće ikontinualna regulacija brzine žice i napona. Aparat bi ipak morao da se proba, da se proveri mogućnost podešavanja „indukcije“ da bi se dobijali savršeni zavari žicom 0,8 mm. Aparati sa karakteristikama ispod ovih ne bi mogli ozbiljno da odrađuju svoj posao za koji su deklarativno namenjeni.

Za auto limariju je bitnija donja granica, trebalo bi da bude 20-30 A da se ne bi pregorevao lim. Recimo da bi neka gornja granica na 40% bila 60-80 A, što će reći da bi dobar 130-140 A bez problema dobro radio posao.

Za zavarivanje aluminijuma i legura bakra, najbolji je izbor pulsni aparat. Sa pulsnim strujama se debljina aluminijuma koji se može zavarivati bez pregorevanja spušta na 1,0-1,5 mm. Kod legura bakra, jake amplitude struje perfektno savladavaju površinski napon i provodnost toplote bakra, pa umesto da se metal sa žice pretvara u kuglice on se razliva i utapa u osnovni materijal. Ako neko radi mnogo sa nerđajućim čelikom, takođe je pulsni aparat najbolji izbor zbog nižeg unosa toplote i samim tim izbegavanja degradacije materijala.

Završne preporuke za kupovinu aparata za zavarivanje

• Kupite aparate za koje postoji servis i rezervni delovi (izbegavajte stare, polovane, nepoznate na tržištu, no-name iz supermarketa),

• Pri kupovini aparata trebate dobiti osnovnu obuku za upotrebu aparata, a po mogućstvu bi i sami trebali da probate kako aparat radi

• Odaberite aparat realno prema svojim potrebama (nemojte zbog male razlike u ceni kupiti aparat malih intermitenci i snage a onda ga sve vreme koristiti na gornjoj granici)